Mejdan i ženidba Ahmedbega iz Varada

čuvena od Petra Raničića, Đale iz Kupresa

Vino pije beže Ahmedbeže     1
u Varadu, gradu kamenomu,     2
š njim ga pije trideset delija.     3
Sve delije sile po hodaji,     4
beg Ahmedbeg sio kraj pendžera,     5
pa na pendžer saruk naslonio,     6
a kroz pendžer ruku pomolio,     7
pak sve beže pali iz pušaka.     8
Besidi mu Ihrahim ćehaja,     9
»Ahmedbeže, dragi gospodaru,     10
ti se, beže, puškaranja projdi,     11
jer si, beže, gospodskog kolina     12
—evo, vezir nad svim vezirima!     13
Mani su ti paše i veziri,     14
hoće na te ferman dobaviti,     15
vas će ti dirluk u begluk otići.«     16
Zato beže haje i ne haje,     17
sve to bolje pali iz pušaka.     18
Opet veli Ibrahim ćehaja,     19
»Tog' se, beže, puškaranja projdi!     20
Ako rupi tvoja stara majka,     21
sviju će nas rezil učiniti.«     22
Istom oni tako govorili,     23
a odaji vrata poklekoše,     24
al' eto ti ostarile majke,     25
pa na njihu čehru učinila.     26
»Što to radiš, moj sine jedini?     27
Više nemam već tebe jednoga     28
—da Bog dade, ni tebe jednoga!«     29
A beže joj govorio riči,     30
»Što me kuneš, moja stara nene?«     31
»Kako tebe prokunjati neću?     32
Ti si, sine, vezirsko kolino!     33
Ako čuju paše i veziri,     34
na te hoće ferman dobaviti,     35
pa će tebe surgun učiniti,     36
vas ti dirluk u begluk otići!     37
Ako ti se meram oženiti,     38
ev' u našem tvrdome Varadu     39
trijest bega, trijest alajbega,     40
—sve mi, sine, veliko kolino—     41
digod, sine, zaprosiš divojku,     42
daće ti ju, jedva dočekati.     43
Al' ako ćeš mene poslušati,     44
nećeš uzet ti druge divojke     45
osim našeg bega Bećirbega.     46
U njeg' ima kršna jedinica,     47
jedinica na glasu divojka,     48
lipa Hanka bega Bećirbega.     49
Eno, sine, za tebe divojke,     50
eno, sine, za me prijatelja!«     51
Onda sinak neni besidio,     52
»Stani nene, da ti pravo kažem.     53
Jednoč skoro rano podranio     54
u pivnicu da s' napijem vina     55
kraj avlije bega Bećirbega.     56
Žamor stoji na avliji, nene,     57
kroz mazgal sam oko probacio,     58
i ugled'o čudo na avliji.     59
Na avliji sofa načinjena,     60
a po sofi prostrta jalija,     61
na njoj sidi kićena divojika,     62
lipa Hanka bega Bećirbega,     63
i dvore je četiri robinje     64
štono idu uz mladu divojku     65
—skute nose da se ne izrose,     66
a rukave da se ne otrune.     67
Vidio sam kićenu divojku     68
—tanka pasa, a dugačka vrata,     69
oštra nosa, a crljenih kosa,     70
dugih prsta, zaoštrenih peta,     71
taman žuta kao kučka ljuta—     72
nije, majko, tu za me divojke,     73
nit' velika za te razgovora!     74
Već ako ćeš mene oženiti,     75
čuo jesam—a vidio nisam—     76
tamo gori u kršnoj Kaniži     77
lipu Melku bega Mustajbega,     78
po imenu Šestokrilovića     79
—eto, nene, za mene divojke,     80
eno za te kršna prijatelja!«     81
A nena sinu govorila riči,     82
»I ja znadem za mladu divojku,     83
ama Melka manali divojka.     84
Kogod, sine, zaprosi divojku,     85
svakomu je iznosila manu,     86
ne ćeš ni ti bez mane ostati!     87
Nju ti prose četiri vezira,     88
peti prosi paša Fazlipaša,     89
i svakom je manu iznosila.     90
A tog, sine, ne bih ni gledala     91
—paša ti je rođeni dajidža,     92
sramota ti na njeg' se namećat.«     93
Onda beže poletio neni,     94
»Daj mi izun babine delije,     95
iz podruma babina dorata     96
—i daj meni babina ćehaju,     97
i daj meni babino odilo,     98
da ja idem u grad u Kanižu,     99
da ja vidim kićenu divojku,     100
je l' onaka, kako ljudi kažu?«     101
Onda nene na noge skočila,     102
pak svog sina uzima za ruku,     103
»Hajde, sine, da t' opremi nena,     104
pak ti vidi Melkanu divojku.«     105
Kad to čuo beže Ahmedbeže,     106
teško beže toga dočekao,     107
odmah skoči na noge lagane,     108
a ćehaju uzima za ruku,     109
pa zavika sve svoje delije,     110
»Oh delije, konje opremajte!«     111
Pa zavika obadva sejiza,     112
»Opremajte doru u podrumu,     113
dobra doru babina krhata,     114
a drugoga Ibrahim ćehaji!«     115
Tako reče, pak s nanom u kulu.     116
Kad izađe u visoku kulu,     117
stara sinu besidila riči,     118
»Svlači, sine, sa sebe odilo     119
—to mi svlači, babino oblači.«     120
Beg je majku hitro poslušao.     121
Ona vadi gaće i košulju,     122
pak izvadi dvi ječerme svitle     123
—s obe strane toke i ilike—     124
pak mu daje krk-čohe čakšire     125
na kojim su kopče đumišlije     126
vrlo sitne, daleko se svitle     127
—sve iz kopča srebreni sindžiri,     128
na sindžirim na toku cekini—     129
pa mu baci dvi tkanice zlatne     130
—na njima su dvi zlatne brnjice,     131
na brnjicam dva mava kamena,     132
iz njih biju dva mava plamema,     133
pa se begu vidi putovati     134
i u noći konje potkovati,     135
u ponoći na prelo otići,     136
u ponoći kano i u podne.     137
Pa mu dade zelen koporana     138
—na njemu je trideset putaca,     139
svako jesti trideset žutaca—     140
za tim daje zelenu dolamu,     141
sve uz skute od zlata dugmeta     142
—a što su mu do dva pod gröcem!     143
Svako mu se na burmu odvija,     144
svako fata po dvi litre piva     145
—kad putuje na burmu zavije,     146
kada pije, s njim nazdravlja pivo.     147
A na glavu kapu i čelenku,     148
oko glave sedam čelenaka,     149
osma faklja, a krilo deveto,     150
uz to direk od suhoga zlata     151
—krilo mu se na direku lila,     152
neka znade koji vitar puše.     153
Pak s' uteže pasom mukademom     154
od bedara do vitkih rebara,     155
uz njeg' meće dva čifta pušaka     156
—dvi breškinje, a dva venedika,     157
svaki ždere litru tučenika—     158
među njima palu okovanu     159
svu u čistu srmu zavijenu,     160
pa nateže čizme i kalčine.     161
Kako godi sebe opremio,     162
onako je i svoga ćehaju.     163
A kad ga je stara promotrila,     164
ona sveza hiljadu dukata     165
pak dodade svom Ibri ćehaju,     166
»Eto, sine, tebi za hašluka.     167
Ako bude vama do obraza,     168
troši blago, a obraza čuvaj!«     169
Otlen beže na noge skočio,     170
pa na bedru ćordu nabacio,     171
ode beže pravo na avliju.     172
A delije konje opremile     173
—svaki drži konja za dizgine—     174
dva krhata sejizi izveli.     175
Ja da vidiš begova dorata!     176
Čiftom bije, a zubima grize,     177
neda dobro sebi dohoditi.     178
Sam se beže k njemu prikučuje,     179
pak mu metnu ruku na jabuku,     180
ter pojaši pelivan dorina.     181
Pak zavuče ruke u džepove     182
i dariva četiri sejiza     183
—svakom dade po trijest dukata—     184
a delije konje poklopile.     185
Varadu se otvori kapija,     186
svi odoše iz Varada bila,     187
a starica u visoku kulu,     188
pa uzela durbin od biljura     189
i na demir durbin naslonila,     190
a na oko sebi nagodila,     191
prati majka bega i delije.     192
Polje prešli, u goru zamakli;     193
više nena ne hti ni gledati,     194
već je sama sebi govorila,     195
»Ej sahtile, moje dite drago!«     196
Ode beže pravo uz planinu.     197
Litnje, braćo, prigrijalo sunce     198
—konji tovni, a junaci bisni,     199
pod njima se konji poznojili,     200
a na njima oni požednili—     201
besidio beže Ahmedbeže,     202
»Nezna l' kogod vodu, jä l' livadu,     203
da mi svoje konje odmorimo     204
i hladne se vode napijemo?«     205
Na to reče Ibrahim ćehaja,     206
»Davno jesam ovda prohodio,     207
vidio sam vodu i livadu.«     208
Pa ne htide putom pravenikom,     209
već otišće putom stranjenikom.     210
Dobra ga je srića susretnula,     211
najde Ibro vodu i livadu     212
—i kod vode sofa ograđena,     213
obslonjena kumašli jastucim,     214
ograđena mavi trabozanim,     215
natkrivena čohom venedičkom,     216
a na sridi prostrta jalija,     217
na njoj sidi stara gospojica,     218
a dvori ju trideset robinja,     219
ružu beru do tri pavunice.     220
A kad beže sofu opazio,     221
onda dori pokupi kajiše,     222
prikuči mu čizmu i mamuzu     223
—Bože dragi, što mu dora radi!     224
Sve po polju zečki poigrava,     225
unapridak odapinje vučki,     226
al' ga zapsti beže Ahmedbeže,     227
na njemu je žvalje razvalio     228
—sve iz usta bili klobukovi,     229
pinu baca na trećega druga,     230
sve po polju golubove gradi—     231
pak joj beže turski selam viknu.     232
Stara nena selam prifatila.     233
Njoj je beže govorio riči,     234
»Čija voda, čija li livada?     235
Čija li je sofa ograđena?     236
Čije li je trideset robinja?     237
Čije li su do tri pavunice?     238
Čija li si, stara gospojice?«     239
A stara mu na to odgovara,     240
»Kad me pitaš, pravo ću ti kazat.     241
Ovo voda, a ovo livada     242
iz Kaniže Šestokrilovića,     243
po imenu bega Mustajbega,     244
a ovo su njegove robinje,     245
a ja jesam begova ljubovca.     246
A vidiš li do tri pavunice,     247
štono beru cviće svakojako?     248
Štono od nas najprva divojka,     249
ono kćerca našega Đonlage,     250
a druga je našega Ajana,     251
a najkrajnja, to je moja kćerca,     252
mlada Melka, moja mezimica!«     253
A kad beže smotrio divojku,     254
gospoji je tiho besidio,     255
»Ah, gospojo—obadva ti svita     256
i lipoga po svitu gledanja!—     257
kaži pravo, tako bila zdravo!     258
Kada s begom legneš u dušeku     259
i prosto se s njime razgovaraš,     260
kome hoće pokloniti Melku?«     261
Onda stara besidi gospoja,     262
»Jä bora ti, neznana delijo!     263
Kada s begom u dušeku legnem,     264
ja sam od mog bega razumila     265
da će našu pokloniti Melku     266
od Varada mlad veziroviću     267
po imenu begu Ahmedbegu,     268
i ja ne bih stara ni hajala     269
da sam ikad okom ga vidila.«     270
A kad beže te razumi riči,     271
namah ondi sa dorata frci     272
pa izađe na sofu gospoji,     273
ter je njojzi besidio riči,     274
»Ako bega ti vidila nisi,     275
sad ga vidi, ja bo jesam glavom.«     276
A kad stara riči razabrala,     277
onda begu jest i besidila,     278
»Kuda hoćeš, beže Ahmedbeže?«     279
«Idem pravo tvomu dvoru bilom     280
porad Melke, tvoje mezimice.     281
Ah, gospojo—tako zdravo bila!—     282
ako ćeš mi pokloniti Melku,     283
da ja jašim pravo u Kanižu?     284
Ako l' mi je pokloniti nećeš,     285
da se odmah ka Varadu vratim,     286
da ne trudim konja, ni junaka.«     287
Odgovara stara gospojica,     288
»Jaši, sine, pravo u Kanižu!     289
Kad se gradu ti blizu prikučiš,     290
spaziće te četiri vezira     291
koji prose moju mezimicu,     292
a i peti paša Fazlipaša.     293
Svaki će te na konak pozovnut,     294
a ti nemoj na konak nijednom,     295
već protiraj konja kroz čaršiju,     296
goni pravo ka novome hanu,     297
pa u hanu pani na tenahu     298
—ni ja, beže, baš kasniti neću.     299
Kad ti moje ugledaš kočije,     300
—pod kočijam vrane bedevije,     301
uz kočije trideset robinja,     302
sve robinje begove divojke—     303
izlazit će mnoge pašalije,     304
pašalije fatati divojke,     305
ti uzjaši sa svojim delijam     306
pa ti kuči pravo ka kočijam     307
—nek delije gone pašalije,     308
a ti pravo dođi do kočija.     309
Njima će se kapak otvoriti,     310
iz kočija ruka promoliti,     311
i u ruci kita fesliđena.     312
Poletiće trideset robinja,     313
svaka dati po kitu ružice,     314
moja Melka kitu feslidena,     315
neka znade serhad i krajina     316
da je Melka tvoja zaručnica!«     317
Kad to čule četiri robinje,     318
poletile na muštuluk Melki.     319
Dok doleti najprva robinja,     320
»Daj muštuluk, kićena divojko!     321
Eno bega od grada Varada,     322
po imenu vezirova sina,     323
teb' je majka njemu poklonila     324
—da ga vidiš, moja Melko draga!     325
Blago majci koja ga rodila     326
i divojci kojoj suđen bude,     327
a danas je tebi on nasuđen!«     328
Melka fati rukom u džepove     329
ter joj dade stotinu dukata.     330
U to doba druga doletila,     331
i njoj dade pedeset dukata.     332
Trećoj dade trideset dukata.     333
Četvrta se troma dogodila,     334
ufati joj na glavi čatikiju,     335
»Đaj muštuluk, kićena divojko!     336
Ja bih rada da sam brža bila!     337
Eno ti bega na sofi s materom     338
—da ga vidiš, moja Melko lipa!     339
Zdrava bi ga u čaši popila,     340
bolna bi ga na rane privila,     341
kamo l' ne bi mlada prigrlila!«     342
Njoj govori Melkana divojka,     343
»Pričekaj me, moja robinjice,     344
dok ja dojdem svome bilom dvoru,     345
jer se tome ja nadala nisam,     346
pak sam ti se zurđut dogodila.     347
A kad dođem u babine dvore,     348
štogod vidiš ruha na menika,     349
svega ću ga tebi pokloniti.«     350
Troma bila, muški zadobila     351
—fesić kapu, i na njoj čatkiju,     352
sama ona pet stotin' dukata!     353
Onda one sve tri poletile.     354
Najprva je Melka doletila,     355
ali sidi beže Ahmedbeže     356
—gospoja mu kavu navalila,     357
tutundžije čibuk raspalile,     358
peškirdžije peškir pribacile—     359
tutun puši, crnu kavu srče,     360
a odbija dime na topove.     361
Kavu popi, u findžan ubaci     362
cilih, brate, trijest madžarija.     363
A kad vidi ostarila majka,     364
ona svojoj kćerci govorila,     365
»Eto, Melko, bega od Varadu,     366
teb' je babo njemu poklonio.«     367
Kad razabra Melka mezimica     368
i vidio beže Ahmedbeže,     369
on se maši sebi u nidarca     370
i izvadi burme suha zlata,     371
pa ih dade kićenoj divojci.     372
Ona po njem' vezen jagluk baci     373
—na jagluku trista sitnih grana,     374
svaka grana od cekina zlatna.     375
Otlen beže na noge skočio,     376
a delije podmakle krhata,     377
pa delije konje pojašile,     378
ode pravo uz polje Kaniško.     379
A kad bili na pogled Kaniži,     380
izašla su četiri vezira     381
pa raspeli bile čadorove,     382
a i peti paša Fazlipaša     383
—svaki pram njim šalje konakčiju,     384
i svaki ga k sebi pozovnuo.     385
On ne htide nijednom veziru,     386
već otira pravo kroz čaršiju,     387
pa u hanu pade na tenahu,     388
tu delije konje razjašile.     389
Dok se konji malo odmorili,     390
al' eto ti varakli kočija.     391
Ugledaše mlade pašalije     392
—pašalije konje uzjahale,     393
pravo lete k varakli kočijam,     394
pašalije fataju robinje.     395
To ugleda beže Ahmedbeže,     396
»Brž' delije, konje uzjahajte     397
—da idemo pravo do kočija!     398
Delije su na noge skočile,     399
o svoje se konje pojagmile,     400
beg Ahmedbeg uzjaši krhata.     401
A kad bili k varakli kočijam,     402
pa delije gone pašalije,     403
beg Ahmedbeg pravo do kočija.     404
Kočijam se kapak otvorio,     405
iz kočija ruka izmolila,     406
i u ruci kita fesliđena.     407
Poletila trijest divojaka     408
—divojaka, begovih robinja—     409
svaka njemu po kitu ružice.     410
Tad vidiše četiri vezira,     411
a i peti paša Fazlipaša,     412
ašićare begova divojka,     413
uz kočije beže od Kaniže [sic].     414
Otlen ode ka novome hanu,     415
pa u hanu pada na konaku.     416
Dok se beže malo odmorio,     417
al' eto ti jedne robinjice.     418
Kako dođe, begu poletila,     419
na krilu mu knjigu ostavila     420
—knjigu baci, pak se natrag vrati.     421
Kada beže knjigu proučio,     422
plesnuo se rukom po kolinu.     423
Pita njega Ibrahim ćehaja,     424
»Što je, beže, ako Boga znadeš?«     425
»Ne pitaj me, Ibrahim ćehaja!     426
Evo knjige od moje punice,     427
—od punice Mustajbegovice—     428
da ja gledam gospodsku večeru     429
—ne večeru četiri vezira     430
i njihove listom pašalije,     431
a i petog pašu Fazlipašu     432
i njegovu cilu tevabiju,     433
svakom podaj i jila i pila—     434
a vezirim po jedeka konja,     435
Fazlipaši doru stamboliju     436
pod svim ra'tom i kesmom carevom!«     437
Onda beže stade jadikovat,     438
»Pusta smrti, kud si zabasala?     439
Bože mili, primi moju dušu!     440
Ja se tomu nisam danas nad'o,     441
tere sam se zurđut dogodio.     442
Nije šala četiri vezira,     443
a i peti paša Fazlipaša,     444
svakom dati po konja jedeka,     445
a Fazliji doru prigoriti.«     446
Istom beže tako jadikuje,     447
a eto ti i druge robinje.     448
Dok uniđe, begu poletila,     449
pred njeg' baci pun jagluk cekina.     450
Kad se beže mahla dobavio,     451
sve podili po svojim delijam,     452
ponajviše svom Ibri ćehaji,     453
»O ćehaja, moja virna slugo,     454
gledaj, slugo, gospodsku večeru     455
—troši blago, a obraza čuvaj.«     456
Kad se Ibro mahla dobavio,     457
saruk kapu na rafu turio,     458
a uz ruku zagrnu rukave.     459
Po čaršiji udriše delije,     460
pripravljaju gospodsku večeru.     461
Na večeri četiri vezira     462
i njihova listom tevabija,     463
evo peti paša Fazlipaša     464
i njegove listom pašalije.     465
Svakom dosta i jila i pila,     466
svakom dade po konja jedeka,     467
Fazlipaši doru stamboliju.     468
A kad vidi Fazlipaša stari,     469
žao momku prigorit dorata,     470
doru mu je natrag povratio,     471
a veziri odveli jedeke.     472
Tude beže u hanu bijaše     473
bez promine za nedilju dana.     474
Kad nedilja dana izlazila,     475
molila se Mustajbegovica,     476
»Digni zeta iz novoga hana,     477
privedi ga u tvoje konake,     478
a delije k tvojim delijama.«     479
Gospoja se bega umolila,     480
punac s begom u dvoru stanova     481
brez promine tri pune nedilje.     482
Kad četvrta nastala nedilja,     483
jedno jutro rano uranio,     484
uranio beže Ahmedbeže,     485
al' eto ti Usejina sluge,     486
—kako dođe, k ruci poletio,     487
na kolinu knjigu ostavio.     488
Kada beže knjigu prifatio     489
i vidio što mu knjiga kaže,     490
al' to knjiga bega Mustajbega.     491
»Ahmedbeže od turskog Varada,     492
al' ne znadeš, al' vrlo ne mariš,     493
da sam moga oženio sina?     494
I sad mi se u svatove spremaj!     495
U svatove četiri vezira,     496
a i š njima pašu Fazlipašu     497
i njihovu listom tevabiju,     498
o svom harču i o svom hašluku.     499
Kad dovedem sebi nevesticu,     500
onda ću ti pokloniti kćercu.«     501
Kada beže knjigu proučio,     502
opet tužan stade jadikovat,     503
»Smrti pusta, kud si zabasala,     504
zašto na me nisi nabasala?     505
Mili Bože, mene primi k sebi!«     506
Besidi mu Ibrahim ćehaja,     507
»Što je tebi, dragi gospodaru,     508
koja ti je tugovat nevolja?«     509
Odgovara beže Ahmedbeže,     510
»Ne pitaj me, moja slugo virna!     511
Moja slugo, moja desna ruko,     512
a kako ti neću jadikovat?     513
Evo knjiga moga punca starog.«     514
Sve mu kaže što je i kako je.     515
»A ja sam se zurđut dogodio,     516
već nejmadem pare ni dinara.«     517
Dokle beže tako jadikuje,     518
al' eto ti mlada haznadara,     519
trides't kesa položi mu mahla.     520
Beg razdili po svojim delijam.     521
Za tim malo vrime počasilo,     522
razviše se svileni barjaci,     523
udariše zile i borije,     524
na tri mista dabulana triska,     525
Kaniži se odvališe vrata,     526
povrviše svati na alaje.     527
Dok su bili na prvom konaku,     528
sastala se četiri vezira     529
pa kajimu knjigu nakitili,     530
a na ruke od Janoka banu,     531
»Pobratime od Janoka bane,     532
jesi l' ono upamtio vrime     533
kad tvoj ćaća pod Varad izađe,     534
a izađe paša iz Varada,     535
na viri ti ćaću pogubio?     536
Evo m' sada u svatovim sina,     537
svima nam je mozgom zavrtio.     538
Ako jesi srca junačkoga     539
i tvog želiš babu okajati,     540
ti pokupi jednu četu silnu     541
—nemoj manje od deset hiljada,     542
jer je u njeg' tri hiljade svata     543
krajišnika, a sve nabodica,     544
pet stotina pišaca sejmena—     545
a ti zađi Dravi i brodovim,     546
kad izađu kićeni svatovi,     547
ne bi l', gledaj, njega pogubio.     548
Ni mi, bane, uskratit nećemo.«     549
Kad su sitnu knjigu nakitili,     550
otiskoše ka Janoku gradu,     551
a svatovi Šestokrilovića     552
otidoše pravo ka Požegi,     553
ka Požegi po mladu divojku.     554
Tu su bili nedilju danaka     555
dok je majka spremila divojku.     556
Jedno jutro rano uranili,     557
podvikuje čauš do čauša     558
»Hazur, braćo, na konje, junaci!     559
Ko je pišac, priteži opanke,     560
a konjici na toku kolane!     561
Kasno nam je, a daleko nam je     562
—kratki danci, a dugi konaci—     563
namah dajte na konja divojku!«     564
Tad rupiše dari na svatove     565
—na junake bile bošćaluke,     566
na barjake od zlata jabuke—     567
pa digoše na konja divojku.     568
Fazlipaša svatski starešina,     569
on posiplje na konju divojku,     570
posiplje je žutim madžarijam     571
—strpale se kićene divojke     572
i fataju zlatne madžarije,     573
primeće se jedna priko druge,     574
sve sivaju gaće sačmalije,     575
Ahmedbeže grohotom se smije.     576
Pa otalen svati uzjašili,     577
putujući i dnevu i noći.     578
A kad bili Dravi i lugovim,     579
al' eto ti jednog pišenika     580
—momče nosi knjigu u procipu     581
zavijenu u mrku kadifu.     582
Izun išće k Fazlipaši doći,     583
jer je paša svatski starešina.     584
Oblast dali, k paši dohodio,     585
i knjigu mu dade iz procipa.     586
A kad paša knjigu proučio,     587
al' izaš'o od Janoka bane     588
i izveo deset hiljad' vojske.     589
Ahmedbegu bane knjigu piše,     590
»Ti si moga oca pogubio,     591
a na viri turskoj i ćesarskoj!     592
Već ako si srca junačkoga,     593
izađi mi na mejdan junački     594
—ja ću moga babu okajati,     595
jä li i ja glavu usijati.«     596
Kad to vidi Fazlipaša dajo,     597
on zavika mlade barjaktare,     598
»Barjaktari, savijte barjake,     599
a čauši, ustavite bubnje     600
—da vraćamo mi u rod divojku,     601
da ne ginu sivi sokolovi     602
izme jedne kićene divojke!«     603
Sve to šuti, niko ne govori.     604
Ahmedbeže stade besiditi,     605
»Dragi dajo, Fazlipaša stari,     606
Kakva ti je muka i potriba?     607
Ne vraća se mrtvac od grobnice,     608
nit' divojka u rod iz svatova!«     609
Tad mu paša knjigu pokučio.     610
Kad vidio mlađan Ahmedbeže     611
što se njemu u toj knjizi piše,     612
krko beže riči progovara.     613
»Jašte konje, kićeni svatovi!     614
Ja ću njemu na mejdan izaći     615
i š njime ću muški utvrditi:     616
ak' bi mene bane pogubio,     617
nek' svatovim zapreke ne ima;     618
ako li bi bane poginuo,     619
nek' mu vojsci zavala nejmade.«     620
Otle ode hitro knjigonoša     621
dokle dođe, pred bana izađe     622
—ode pravo banu ka lugovim,     623
pak mu baci sitnu knjigu bilu,     624
knjigu gleda bane pod čadorom.     625
Dok je bane knjigu progledao,     626
od dragosti na noge skočio,     627
pa do svoga doletio vranca     628
i poteže na toku kolane,     629
pa površi vranca od mejdana,     630
pred svatove bane izlazio.     631
Dok su bana svati ugledali,     632
svi su svoje konje zastavili,     633
a zavika Fazlipaša stari,     634
»Beg Ahmedbeg, moje dite drago,     635
vidiš bana na polju zelenom     636
—smiš li njemu na mejdan izaći?«     637
»Smidem, paša, vira ti je tvrda!«     638
Kad mu paša u čelo pogledao     639
i opazi iskre iz očiju,     640
obimam ga rukam zagrlio,     641
u čelo ga muško poljubio,     642
»Hajde beže, u sto dobrih časa!«     643
Njemu beže milo progovara,     644
»Ne brini se, Fazlipaša dragi!«     645
pa otira doru priko polja,     646
a čeka ga bane na mejdanu.     647
Besidi mu beže Ahmedbeže,     648
»Kako ćemo mejdan podiliti?«     649
A ban njemu besidio riči,     650
»Lako ćemo mejdan podiliti     651
—jäl' se drži, jäl' ti meni biži.«     652
Al' besidi beže Ahmedbeže,     653
»Tvoje zvanje, moje potiranje.«     654
Doka bane te učuo riči,     655
pobiže mu namah na mejdanu,     656
a goni ga beže na doratu,     657
pa se za njim bojnim kopljem baci.     658
Stade zvrka koplja i temreta     659
—vranac konjic vištak na mejdanu,     660
kleče vranac na kolina prva,     661
po njemu se bane položio,     662
bojno ga je koplje preletilo,     663
pak se zadi u travu rudinu,     664
frci vranac na noge lagane.     665
Bane viknu k'o da jelin riknu,     666
»Biž' Turčine, da ti zajam vratim!«     667
Pobiže mu beže na doratu,     668
al' ga goni bane na vrančiću,     669
pa se za njim svojim kopljem baci.     670
A kad beže koplje očutio,     671
beže pruži desnu bilu ruku,     672
ufati mu koplje na leteći,     673
koplje slomi, pak u travu baci,     674
pak povrnu pelihvan dorata,     675
a potrže šiša zelenoga.     676
A kad bane šiša ugledao,     677
vrnu vranca i pobiže bane     678
—ode bane ka svojim topovim.     679
Beg zamače za njim u hordiju,     680
a zavika Fazlipaša stari,     681
»Uč'te dovu Turci sokolovi,     682
pogibe nam mlađan Ahmedbeže!«     683
Dok za dovu Turci prionuli,     684
triput beže promišao vojsku     685
gonjajuć se s banom od Janoka;     686
doka Turci dovu proučili,     687
uz polje se konjik pomolio,     688
i pred njime pišac priklapuje.     689
Bože mio, ko bi ono bio?     690
Al' to glavom beže od Varada     691
bana goni, a vranca mu vodi.     692
Kada paša bega poznavao,     693
sve je pred njim listom poletilo.     694
Ćordu trže stari Fazlipaša     695
da pogubi bana od Janoka     696
—ne dade ga beže pogubiti,     697
već je muški bana ucinio     698
za gotovo barilo cekina.     699
Zenđil vlašće, pribavi dukate,     700
blago dade, glavu otkupio.     701
Bana vrati, odvede divojku.     702
Svati došli u grad u Kanižu     703
i doveli požešku divojku,     704
pir činiše, svate počastiše,     705
svak se vrati svojem bilom dvoru.     706
Beže ost'o u gradu Kaniži     707
brez promine tri pune nedilje.     708
Kad četvrta nastala nedilja,     709
jedno jutro rano uranio,     710
—uranio beže Ahmedbeže—     711
pa besidi Mustajbegovici,     712
»Gospojice—obadva ti svita!—     713
ako ćeš mi pokloniti Melku,     714
da ju vodim ka Varadu gradu;     715
ako l' mi je pokloniti nećeš,     716
ja i tako idem ka Varadu.«     717
Al' besidi Mustajbegovica,     718
»Beg Ahmedbeg od turskog Varada,     719
da sam znala da si strašivica,     720
ne bi tebi svoje kćerce dala,     721
a da bi se nikad ne udala.     722
Nije Melka kradena kobila     723
da ti ide mlada brez svatova!     724
Veće hajde ka Varadu gradu     725
pa pokupi svate po Varadu     726
—sa svatovim odvest ćeš divojku.«     727
A kad čuo beže od Varada,     728
uz obraz mu plamen poletio,     729
a od jida na noge skočio,     730
pa zavika Ibrahim ćehaju,     731
»Spremaj mi se, Ibrahim ćehaja!«     732
A zavika trideset delija,     733
»Oj delije, konje opremajte!«     734
Delije su na noge skočile,     735
dobre svoje konje zajašile,     736
a pred njima beže i ćehaja.     737
Pa zavika beže Ahmedbeže,     738
»Ostaj s Bogom, Mustajbegovice!     739
Odoh pravo ka Varadu gradu.     740
Kad me vidiš, onda mi se nadaj     741
—a evo ti tvrdu viru dajem,     742
ako dadeš za drugog divojku,     743
jä o moju, jä o tvoju glavu!«     744
Otlen ode beže Ahmedbeže,     745
putujući ka Varadu dođe.     746
Starica ga ugledala majka,     747
pa pram svojim sinom izhodila.     748
»Dite moje, dragi Ahmedbeže,     749
jes' vidio kanišku divojku?«     750
A beže joj odgovara riči,     751
»Jesam, nene, viru ti zadajem,     752
izvidio i isprosio je.     753
Već što ćemo, moja nene draga?     754
Punica mi obraz zapalila     755
—ne da majka voditi divojke     756
brez nićaha i brez dobrih svata.«     757
Kad to čula ostarila nena,     758
sinu svome tiho besidila,     759
»Odmori se, dite moje drago,     760
nena će ti svate pokupiti.«     761
Dobavi se divit i 'artije,     762
ona piše sitnu knjigu bilu     763
a na ruke pravo ka Stambolu,     764
a na ime Muhur-Sahibiji.     765
»Eto knjiga, Muhur-Sahibija!     766
Ti si rođak bega Ahmedbega.     767
Ja sam beli oženila sina,     768
pa te sada zovem u svatove.     769
Povedi mi kazan janjičara,     770
pravo vodi k mome bilom dvoru.«     771
Pa ti piše drugu knjigu bilu,     772
a na ruke buljukbaši Rami:     773
»Eto knjiga, buljukbaša Ramo,     774
i ja tebe zovem u svatove.     775
Povedi miriju sejmena!«     776
Kad starica knjige napisala,     777
onda knjigam knjigonoše nađe.     778
Ode knjiga ka Stambolu gradu,     779
knjigu uze Muhur-Sahibija,     780
pak na glas je knjigu proučio.     781
Sve se čude lale i veziri     782
kakve nene svate pokupila,     783
taman svata dvan'est hiljad' ravnih     784
u carskoga Muhur-Sahibije,     785
a u Rame hiljadu sejmena.     786
Jä da vidiš baš vezirovice,     787
i to joj se malo učinilo,     788
veće zove po gradu Varadu     789
sve mi listom bege alajbege,     790
i ajane, i još kapetane     791
—i još joj se malo učinilo!—     792
u svatove četiri vezira,     793
i pred njima Fazlipašu starog.     794
Dan po danu, vrime po vrimenu,     795
prolazila tri ravna miseca     796
dokar stiže Muhur-Sahibija,     797
i dok stiže bujukbaša Ramo,     798
i za Ramom careva mirija.     799
Svi se svati zbili ka Varadu,     800
kod Valada petn'est dana bili     801
dok se silni svati odmorili.     802
Jedno jutro rano uranili,     803
udariše zile i borije,     804
podvikuje čauš do čauša,     805
»Hazurola kićeni svatovi!     806
Ko je pišac priteži opanke,     807
a konjici tokmali kolane!     808
Kasno nam je, a daleko nam je     809
—kratki danci, a dugi konaci.«     810
Povrviše kićeni svatovi,     811
otiskoše ka Kaniži gradu.     812
A kad bili Dravi i brodovim,     813
onda paša Ramu ustavio     814
da mu čuva vode i lugova,     815
da ga opet ne privari bane,     816
a on ode pravo u Kanižu.     817
A kad bio na pogled Kaniži,     818
uz polje se svati pomolili,     819
glas dopade Šestokriloviću,     820
»Zlo ga sio, zlo vino popio,     821
eto svata od grada Varada,     822
tvoga zeta, bega Ahmedbega!     823
Nisu svati, neg' je vojska st'eća.«     824
Onda beže na noge skočio,     825
pa poleti na avliju bilu.     826
Susrite ga ljuba na avliji,     827
pa besidi Šestokriloviću,     828
»Šta je tebi, beže Mustajbeže,     829
te si tako čehru prominuo,     830
a u svomu lišcu problidio?«     831
A beže joj riči govorio,     832
»Kujetino, što ćeš sada radit?     833
Ne daš vodit kićene divojke     834
brez nićaha i brez kršnih svata!     835
Eto tebi bega od Varada     836
—kakve ti je svate pokupio,     837
ko će njima dževap učiniti?     838
Nije šala Muhur-Sahibija     839
i njegovih kazan jenjičara,     840
nisu šala četiri vezira     841
i njihova butum tevabija!     842
Peto jesti paša Fazlipaša     843
i njegove listom pašalije     844
—i š njime je beg Dautbeg mladi,     845
sin jedini Fazlipaše starog;     846
iz Varada trijest bega mladih     847
ponositih s rodom i s odilom;     848
i ajani, i još kapetani,     849
i ostale age i spahije—     850
ko će tomu svemu nadostati?«     851
Pak ju trisnu rukom po obrazu     852
—iz nosa joj mlasci poletili,     853
dva joj kutnja pokrutio zuba.     854
»Hej moj beže—usahla ti ruka,     855
božija te udarila munja!«     856
Kada beže te očuo riči,     857
on za britku ćordu prifatio,     858
a kad ljuba golo gvožđe smotri,     859
iz avlije pobiže u kulu,     860
a za njome beže Mustajbeže     861
—prija ljuba ćemer ufatila     862
i zatvori od ćemera vrata.     863
Dok on doli na avliju sajde,     864
al' eto ti begovih svatova.     865
I svatovi ušli u Kanižu,     866
u Kaniži pali po konacim,     867
a u bega Muhur-Sahibija,     868
i u bega četiri vezira,     869
a i peto paša Fazlipaša     870
—i vezirska butun tevabija,     871
i pašine listom pašalije.     872
U svatove i zvirad su pošla     873
—tu je medvid s vukom i lisicom,     874
vitorogi jelin i košuta—     875
i na njih su javte razrezane.     876
Gospodska im izlazi večera,     877
medvid s juncem na konak otide     878
—a vuka su pritvorili s jarcom,     879
liju u ćumez, kokam na ziaret,     880
jelen s košom u zelenu bašču—     881
tude jesu noćcu prinoćili.     882
Uranila Mustajbegovica,     883
pa se moli begu Ahmedbegu,     884
»Diži, beže, svate iz Kaniže!«     885
Srdito joj beže odgovara,     886
»Gospođice Mustajbegovice,     887
spomeni se onijih besida,     888
»»Nije Melka kradena kobila     889
da je vodiš s trideset delija,     890
veće hajde ti pravo Varadu,     891
pa dovedi kićene svatove     892
—nek' ne ide Melka brez svatova!««     893
Evo sam ti svate dovodio.«     894
Opet beže danak pridanio     895
—dan danio, dvi noći noćio.     896
Kada drugo jutro osvanulo,     897
opet rani Mustajbegovica,     898
poletila begu Ahmedbegu:     899
»Ahmedbeže, ako bora znadeš,     900
diži svate iz naše Kaniže!«     901
Opet beže njojzi besidio,     902
»Nije Melka kradena kobila,     903
nek' se majka nagleda svatova.«     904
Opet beže danak pridanio,     905
I opeta noćcu prinoćio.     906
Kad je novo ogranulo sunce,     907
uranio beže Mustajbeže,     908
pa se moli begu od Varada,     909
»Beže dragi, ti diži svatove!     910
Što sam im'o, to sam poharčio     911
—jä me sici, jä diži svatove.«     912
I beže je bega namolio,     913
podviknuše po gradu čauši     914
»Hazur, braćo, na konje junaci!     915
Ko je pišac, priteži opanke,     916
a konjici na toku kolane!     917
Kasno nam je, a daleko nam je,     918
dajte nama na adet divojku!«     919
Al' eto ti na svatove dara     920
—na junake bile boščaluke,     921
na barjake od zlata jabuke—     922
pa ni zvirad mohrum ne ostala     923
—medvidu su saruk zamotali,     924
vuku kalpak na čelo natukli,     925
u jelina rozi pozlačeni,     926
košuta se s kadifom ponosi,     927
a lisica s gaćam sačmalijam.     928
Ne čudim se vuku pod kalpakom     929
ni medvidu što je u saruku,     930
ni jelinu rogu pozlaćenih,     931
ni košuti, što je ogrnuta,     932
—već lisici, vragu malenomu,     933
kud se vere, kako ne izdere?     934
Pak na konja digoše divojku.     935
K njoj dolazi paša Fazlipaša,     936
posiplje je suhim madžarijam     937
—strpale se kaniške divojke,     938
one jagme suhe madžarije,     939
sijaju se gaće sačmalije,     940
sve se paša avazile smije.     941
Pa otalen svati polazili.     942
Kad su bili na polje široko,     943
a na pogled lugu zelenomu,     944
al' eto se pišac pomolio     945
—potavnio kako glavnja crna,     946
poznaju ga, poznat ne mogahu—     947
al' to glavom buljukbaša Ramo.     948
Doka dojde, pred pašu izajde,     949
»Paša dragi, natrag svate vrati!     950
En' iziš'o od Janoka bane,     951
sve je moje izginulo društvo,     952
a i ja sam rana dopanuo.«     953
To mu reče, pade po ledini.     954
Mlide paša da se prinemaže,     955
al' se Ramo razdilio s dušom.     956
Pak se drugi pišac pomolio,     957
bilu nosi knjigu u procipu     958
zamotanu u mrku kadifu,     959
izum išće k Fazlipaši doći.     960
Izum dali, k Fazlipaši dojde,     961
pak mu pruža knjigu iz procipa.     962
Knjigu paša bilu razmotrio,     963
ali knjiga mlad Janočkog bana.     964
Šta mu bane u toj knjizi piše?     965
»Evo knjiga, Fazlipaša stari!     966
Kam' ti sestrić, beže Ahmedbeže?     967
Skoro me je beže privario,     968
nek' mi sada na mejdan izajde,     969
sada ćemo mejdan podiliti     970
ne o blagu, već o mrtvu glavu.«     971
Kad to vidi Fazlipaša stari,     972
onda viknu iza svega glasa,     973
»Barjaktari savijte barjake,     974
a čauši, ustavite bubnje     975
—da vratimo u rod Kaniškinju,     976
en' izaš'o od Janoka bane     977
i izveo dvan'est hiljad' vojske,     978
izvuk'o mi dvanajest topova.     979
Svi ćemo ti, braćo, izginuti,     980
jere valja na vatru udriti;     981
i još bega na mejdan pozivlje,     982
a beže je u majke jedinak!«     983
A kad čuo beže Ahmedbeže,     984
vas se beže uspalio biše,     985
Fazlipaši govorio riči,     986
»Mol' se Boga da si mi dajidža,     987
sad bi s tebe glava odletila!     988
Ne vraća se mrtvac od grobnice     989
ni divojka izmedju svatova!     990
Ja ću banu na mejdan izaći.«     991
A kad čuo Fazlipaša stari,     992
onda bega rukom zagrlio     993
i u čelo bega poljubio,     994
»Bre aferim moje dite drago,     995
kad se vlaha poplašio nisi!     996
Hajde sine, u sto dobrih časa.«     997
Knjigonošu natrag povratili     998
—beg mu dade dvan'est madžarija,     999
nek' mu nije zalud popudbina.     1000
Knjigonoša do čardaka dojde,     1001
a ban pije crveniku vino.     1002
Kad razabra što mu knjiga kaže,     1003
odmah bane na noge skočio,     1004
pa on dojde do vrančića svoga,     1005
ter zauzda i kolan priteže,     1006
iz ledine koplje izvadio,     1007
pa je dobra vranca površio,     1008
istir'o ga na polje zeleno.     1009
Al' eto ti bega i svatova.     1010
Evo bane pred svatove dojde,     1011
podvikuje svatskog starišinu,     1012
»Kam' ti, paša, sestrić Ahmedbeže?     1013
Hoće l' meni na mejdan izaći,     1014
da iznova sriću okušamo?«     1015
Paša glednu na svog Ahmedbega.     1016
Namah beže protira dorata,     1017
a paši je beže govorio,     1018
»Dragi dajo, ustavi svatove     1019
dok ja s banom igru ne zaigram.«     1020
Beže ode, svatovi zastali.     1021
A kad bio ka Janočkom banu,     1022
po adetu Boga nafalio,     1023
a ban njemu Boga odazivlje.     1024
Onda bane mejdan utvrdio     1025
—u daljinu pet stotin' aršina,     1026
u širinu dvista i pedeset—     1027
i ban jesti begu govorio,     1028
»Čuješ li me beže Ahmedbeže!     1029
Koji godir nas pogazi biga,     1030
Eh, reć' ćemo da je ženska glava,     1031
a da nije junak od mejdana.     1032
Biži, beže, eto mene nate!«     1033
A beže je govorio banu,     1034
»Tvoje zvanje, moje potiranje.«     1035
Pobiže mu od Janoka bane,     1036
za njim beže doru zaigrava,     1037
iz desnice koplje otisnuo,     1038
stade zvrka koplja ubodice.     1039
Dok mu vranac koplje oćutio,     1040
Namah kleče vranac na kolina,     1041
po njemu se bane položio,     1042
priko njega koplje priletilo,     1043
pa se zadi u travu rudinu.     1044
Doka vranac koplje ugledao,     1045
odmah frci na hitra kopita,     1046
a zavika bane od Janoka,     1047
»Biž' Ahmedbeg, da ti zajam vratim!«     1048
Pobiže mu, ne hti reći riči,     1049
za njim bane vranca zaigrava.     1050
Kada beže koplje oćutio,     1051
on desnicu pruži bilu ruku,     1052
ufati mu koplje na leteći,     1053
pa ga slomi i u travu baci.     1054
Namah beže povrati dorata,     1055
jedan drugom konja okrenuo,     1056
pa su britke povadili ćorde.     1057
Sritoše se na kršnu mejdanu,     1058
jedan drugog ćordom ošibuje,     1059
sve iz njihu vatra poletila,     1060
jer na njima oklop od čelika.     1061
Ban poteže perna buzdovana,     1062
beg Ahmedbeg svojega nadžaka.     1063
Jä kako se lako udaraju,     1064
buzdovanu sve odliće perje,     1065
iz nadžaka živa vatra siva.     1066
Onda beže nadžak pobacio,     1067
a poteže šiša zelenoga.     1068
Doka bane šiša ugledao,     1069
odmah vrnu vranca ka taboru     1070
i ne htide popaziti biga     1071
—za njim beže leti na krhatu.     1072
Brz je dore, a brži je vranac,     1073
pravo oni lete ka taboru.     1074
Od Turaka niko ne poleti,     1075
van poleti Huso na alatu,     1076
a topčije leže kod topova     1077
—pak gotovi topi napereni,     1078
a ne mogu topov' opaliti,     1079
jer je bane bega zaslonio.     1080
Istom pukli banovi topovi,     1081
pribaciše i bega i bana,     1082
raznesoše Husu i alata.     1083
Beg zamače u vlašku hordiju,     1084
a zavika Fazlipaša stari,     1085
»Uč'te dovu kićeni svatovi,     1086
pogibe nam beže Ahmedbeže     1087
—da jedino, braćo, udarimo!«     1088
Evo pašu svati poslušali,     1089
pa jedino namah udarili     1090
i na vlašku vatru nagazili.     1091
Zapucali banovi topovi,     1092
i zapuca mušket i šicarka,     1093
kod luga se duman učinio,     1094
pade magla kraj zelena luga.     1095
Hitra praha a brza olova,     1096
ni brat brata poznavat ne more,     1097
kamo li će Turčin kaurina!     1098
Tu se siku po zelenu lugu     1099
brez promine do šest sati ravnih.     1100
Nigdi nikog kod divojke nejma     1101
osim, brate, Fazlipaša stari,     1102
i s pašom su četiri vezira.     1103
Dovu uči Fazlipaša stari     1104
i na konju kićena divojka,     1105
da im Bog dā da im vitar pu'ne,     1106
da rastira maglu u bogazim.     1107
Kad se magla diže iz klanaca,     1108
ugledaše s' banovi topovi     1109
—nigdi nikog kod topova nejma     1110
van lešova i s njim mrtvih glava.     1111
Onda paša poleti topovim     1112
—paša gleda sina Dautbega     1113
jä l' sestrića mladog Ahmedbega.     1114
Kad topovim paša doletio,     1115
leže mrtvi bezi alajbezi,     1116
i još leže mladi barjaktari.     1117
Gleda paša sina Dautbega,     1118
jä l' sestrića svoga Ahmedbega     1119
—nigdi tude Dautbega nema,     1120
ni sestrića mlada Ahmedbega.     1121
Onda paša ode na dolinu.     1122
Kada dojde na jednu dolinu,     1123
al' dolina puna jenjičara     1124
izranjenih i brez rusih glava.     1125
Tude paša prevrće leševe,     1126
paša traži sina Dautbega     1127
jä l' sestrića mladog Ahmedbega     1128
—nigde nema Dautbega sina,     1129
ni sestrića mlada Ahmedbega.     1130
A kad bio na drugu dolinu,     1131
al' dolina puna pašalija     1132
izranjenih i brez rusih glava.     1133
Paša traži sina Dautbega     1134
i sestrića mlada Ahmedbega     1135
—niti ima sina Dautbega,     1136
ni sestrića mlada Ahmedbega.     1137
A kad bio na treću dolinu,     1138
al' dolina puna Varadana.     1139
On prevrće leše po dolini,     1140
pa on traži sina Dautbega     1141
i sestrića mlada Ahmedbega.     1142
Tude nema bega Ahmedbega,     1143
a on nađe sina Dautbega     1144
—ranjen beže leži u dolini.     1145
Viče njega Fazlipaša babo,     1146
»Drago dite beže Dautbeže,     1147
možeš, sine, rane priboliti?«     1148
U njeg' beže oko otvorio,     1149
»Jeda, babo, igdi Ahmedbega?«     1150
A paša mu riči govorio,     1151
»Bož'e zdravlje tvojoj glavi rusoj,     1152
nigdi nejma našeg Ahmedbega!«     1153
Kada čuo mladi Dautbeže,     1154
onda jeknu, sva dolina zveknu     1155
—kako jeknu, s dušom se razdili.     1156
Paša skide crvenu mavlutu     1157
pa pokriva sina Dautbega,     1158
pa se namah ka vezirim vrati.     1159
Teško paša plače, jadikuje,     1160
»Beg Dautbeg, sve moje žalosti!     1161
Ahmedbeže, rane neprebolne!«     1162
Istom paša tako jadikuje,     1163
uz polje se pišac pomolio,     1164
potavnio kako glavnja crna.     1165
Bože mio, ko bi ono bio?     1166
Al' to glavom begov tutundžija.     1167
Doka dojde, paši selam dade,     1168
a paša mu riči govorio,     1169
»Jeda, sine, igdi Ahmedbega?«     1170
Besidi mu mladi tutundžija,     1171
»Vidio sam bega Ahmedbega.     1172
Pogibe mu dorat na mejdanu,     1173
ja mu svoga potkučio vranca,     1174
pak otire Janočkoga bana,     1175
meni dalje već ne biše puta.«     1176
Istom oni tako govorili,     1177
al' se drugi pišac pomolio,     1178
pocrnijo kako glavnja crna     1179
—hitra praha, a brza olova.     1180
Bože mio, ko bi ono bio?     1181
Al' to glavom begov ka'vedžija.     1182
Doka dojde, paši selam daje,     1183
a paša mu riči govorio,     1184
»Jeda, sine, igdi Ahmedbega?«     1185
Ka'vedžija njemu odgovara,     1186
»Vidio sam, paša, Ahmedbega.     1187
Pogibe mu vranac od mejdana,     1188
ja mu svoga potkučih đogata,     1189
pak otira bana od Janoka.     1190
Meni dalje već ne biše puta.«     1191
Istom oni u riči bijahu,     1192
al' se treći pišac pomolio,     1193
i on ti je grdno potamnio.     1194
Bože mio, ko bi ono bio?     1195
Al' to glavom begov peškirdžija.     1196
Selam dade paši i vezirim,     1197
a pita ga paša Fazlipaša,     1198
»Jeda, sine, igdi Ahmedbega?     1199
Peškirdžija paši odgovara,     1200
»Vidio sam, paša, Ahmedbega.     1201
Pogibe mu đogo od mejdana,     1202
ja mu svoga potkučih kulaša,     1203
pa otira bana ka Janoku.     1204
Meni dalje već nejmade puta.«     1205
Istom oni tako govorili,     1206
četvrti se pišac pomolio,     1207
pocrnio kao glavnja crna     1208
—hitra praha, a brza olova.     1209
To je glavom Ibrahim ćehaja.     1210
Doka dojde, Turcim selam daje,     1211
pita njega Fazlipaša stari,     1212
»Jeda, sine, igdi Ahmedbega?«     1213
Odgovara Ibrahim ćehaja,     1214
»Vidio sam bega Ahmedbega.     1215
Pogibe mu kulaš od mejdana     1216
kod ćuprije Ćorave Marije,     1217
ja mu svoga potkučih goluba.«     1218
Istom oni tako govorili,     1219
Uz polje se junak pomolio,     1220
i pred njime pišac prikljapljuje,     1221
a za njim se dobar vranac vodi.     1222
Bože mio, ko bi ono bio?     1223
Al' to glavom beže Ahmedbeže     1224
—bana goni, a vranca mu vodi.     1225
Doka dojde, paši selam daje     1226
i vezirim, carevim većilim.     1227
Beg Ahmedbeg paši govorio,     1228
»Babo dragi, paša Fazlipaša,     1229
jeda igdi bega Dautbega?«     1230
A paša je suzam oborio,     1231
»Bož'e zdravlje tvojoj rusoj glavi,     1232
Dautbeg je svijet prominio.«     1233
Onda beže ljuto procvilio,     1234
»Ej, Dautbeg, sve moje žalosti!«     1235
Pak poteže od bedrice ćordu     1236
i podviknu što mu grlo daje,     1237
»Da sve daješ na arabe blago     1238
kaurine od Janoka bane,     1239
žive glave otkupiti nećeš!«     1240
Ćordom mahnu, odsiče mu glavu.     1241
Podaleko glava odletila,     1242
a još dalje šajka kapa s glave,     1243
a iz kape knjiga izletila,     1244
ufati je beže Ahmedbeže.     1245
Kad šarenu knjigu proučio,     1246
al' kajima četiri vezira,     1247
sve murtati cara čestitoga,     1248
rad' divojke begovi dušmani.     1249
Beg poteže iz sagrije ćordu     1250
pa ti viknu što mu grlo daje,     1251
»Murtatini, murtatski sinovi!«     1252
Okrenuse i desno i livo,     1253
sva četiri pogubi vezira.     1254
Zapomaga Fazlipaša stari,     1255
»Ajme, sine beže Ahmedbeže,     1256
najpri 'zgibe careva mirija     1257
i pred njime carski buljukbaša,     1258
pak pogibe Muhur-Sahibija,     1259
pak poginu kazan jenjičara     1260
—izginuše mnogi Varadani,     1261
izgiboše bezi alajbezi     1262
i vezirske listom pašalije,     1263
ti posiče četiri vezira     1264
—ko će caru dževap učiniti?«     1265
Ahmedbeže govorio riči,     1266
»Ja isikoh, ja ću odgovarat.«     1267
Fazlipaši potkuči kajimu,     1268
paša bega u čelo poljubi;     1269
onda paša po razboju pojde,     1270
a za njime silan Ahmedbeže.     1271
Iz lužine svati istrkuju     1272
—više tude ranjenih junaka     1273
nego ti je zdravijeh svatova.     1274
Najpri idu begu Dautbegu.     1275
Dautbega ukopaše lipo,     1276
i careva Muhur-Sahibiju     1277
—pokopaše bega alajbega,     1278
a ostalim rahmet pridavahu.     1279
Ranjenicim sale poigradili,     1280
pa pojdoše svati i divojka     1281
—naprid sale, a za njim svatovi,     1282
pak je, brate, ružno i' viditi!—     1283
i odoše ravno ka Varadu.     1284
A kad bili na pogled Varada,     1285
kod Varada kola pofatana     1286
sve nevista, divojaka mladih.     1287
Glas dopade staroj gospojici     1288
da su listom svati izginuli     1289
—odmah nena kola raskiduje.     1290
Stoji cika ostarile nene,     1291
ruse kose svoje pogulila     1292
—kose guli, belo lice grdi—     1293
a proklinje bega Ahmedbega,     1294
»Ahmedbeže, jedini u majke,     1295
jesam li ti govorila, sine,     1296
da se projdeš manali divojke!     1297
Ti se ne hti te divojke proći,     1298
već se na tvog nametnu dajidžu.     1299
Ko ne sluša svoga starijega     1300
ne poznaje Boga jedinoga!     1301
Ko će caru dževap učiniti?     1302
Sad će na te katal ferman doći     1303
iz devleta cara čestitoga,     1304
dirluk će ti u begluk otići     1305
i tebe ću jednog izgubiti!«     1306
U tom svati do Varada došli,     1307
a do kule mladog Ahmedbega.     1308
Pa kad čuo šta mu mati tuži,     1309
svojoj majci progovara riči,     1310
»Ne ciči mi, moja stara neno!     1311
Ja ću s tizim lahko upraviti     1312
—ja isikoh, ja ću dževapiti.«     1313
Onda nena poletila sinu,     1314
»Bre aferim, moje dite drago!«     1315
Pir činiše, šenluk provodiše,     1316
svate tude počastiše lipo     1317
—počastiše i još darovaše—     1318
svak je svomu otišao domu.     1319
Za tim malo prolazilo vrime     1320
—prolazila dva ravna miseca—     1321
beže liči svoje ranjenike,     1322
al' eto ti na čatal tatara     1323
iz Stambula cara čestitoga.     1324
Plaho trče, a plahije viče,     1325
»Ahmedbeže, otvori mi vrata,     1326
evo na te careva fermana!«     1327
Dočeka ga Fazlipaša stari,     1328
i tatara paša zaklinjao,     1329
»Pričekajte, carevi tatari,     1330
dok se svane a ograne sunce.     1331
Spremiću vam bega Ahmedbega,     1332
neka ide s vama ka Stambolu.«     1333
A tatari za Boga znadoše,     1334
pričekaše dok ograne sunce.     1335
Spremi paša mladog Ahmedbega     1336
na golubu svog dragog ćehaje,     1337
a ćehaju na banovu vrancu,     1338
i odoše pravo ka Stambolu.     1339
Danak po dan oni putujući     1340
blizu došli ka Stambolu gradu.     1341
Kad se bili blizu prikučili,     1342
svituju ga carevi tatari,     1343
»Ahmedbeže, mlad vezirovicu,     1344
kad budete k carevu divanu,     1345
onda dobra odsidni goluba,     1346
tiho hodi, a gledaj prida se,     1347
poklon čini lalam i vezirim,     1348
ne bi li se lale smilovale     1349
pa se za te caru zamolile,     1350
ne bi l' t' care poklonio glavu.«     1351
Za to beže haje i ne haje,     1352
već kad bio k carevu divanu,     1353
redom stale lale i veziri,     1354
redom stale 'odže i 'adžije,     1355
redom stale paše i kadije,     1356
redom stali bezi alajbezi,     1357
redom stoje mlade Stambolije     1358
što s' na njima pamuk anterije.     1359
Glas dopade Murat Sulejmanu,     1360
»Eto tebi bega od Varada.     1361
Padišahu—svečevo kolino!—     1362
s kakvim ćeš ga mukam umoriti?«     1363
A kada se prikučio blizu,     1364
on golubu pokupi kajase,     1365
prikuči mu čizmu i mamuzu     1366
—čizmu žutu, a mamuzu ljutu,     1367
Bože dragi, što mu golub radi!—     1368
sve priskače čerge i čadore     1369
i razgoni čiftom pašalije,     1370
a od sebe pinu otiskuje,     1371
na četvrtog prebacuje druga.     1372
Plahnuše se lale i veziri,     1373
na divanu hrpu načiniše     1374
bižeć oni i desno i livo.     1375
Doka beže kroz divane projde,     1376
doka dojde do talita careva,     1377
trijest taman što pogazi lala     1378
—hotijahu da caru ne dojde.     1379
Kad ga care tak'og opazio,     1380
on ne smide sidit na divanu,     1381
već od zemlje na noge skočio,     1382
na nogam je bega dočekao.     1383
Beg ti dobra odsida goluba,     1384
pokloni se caru na divanu,     1385
poljubi mu ruku i aliju     1386
i pod njime svečevu serdžadu,     1387
pa se vrati, stade podviv' ruke.     1388
A car njemu besidio riči,     1389
»Jä asijo, beže od Varada!     1390
Kam', asijo, Muhur-Sahibija,     1391
kam, asijo, kazan jenjičara,     1392
kam, asijo, bujukbaša Ramo,     1393
kam, asijo, careva mirija,     1394
kam, asijo, bezi alajbezi,     1395
po Varadu age i spahije,     1396
kam', asijo, mladi kapetani,     1397
od Varada varadski ajani?     1398
Kam', asijo, četiri vezira     1399
i njihova listom tevabija?«     1400
Onda stade beže govoriti,     1401
»Padišahu—svečevo kolino!—     1402
poginuo Muhur-Sahibija,     1403
vas izginu kazan jenjičara,     1404
pak poginu buljukbaša Ramo,     1405
izginula careva mirija,     1406
—izginuli bezi alajbezi     1407
i vezirska butum tevabija,     1408
ja posikoh četiri vezira.«     1409
A kad čuo care na divanu,     1410
on zavika brzoga dželata     1411
da mu skine glavu sa ramena.     1412
A kad vidi beže Ahmedbeže     1413
da će ludo izgubiti glavu,     1414
on se maši rukom u nidarca     1415
pak izvadi vezirsku kajimu,     1416
na serdžadu knjigu je metnuo.     1417
A kad care knjigu ugledao,     1418
on zastavi brzoga dželata     1419
dok prouči knjigu na divanu.     1420
Al' kajima četiri vezira,     1421
sve murtati cara čestitoga,     1422
a katili bega Ahmedbega     1423
rad' divojke mlade Kaniškinje.     1424
Onda care na noge skočio,     1425
bega desnom rukom prigrlio,     1426
muhurli ga ćurkom ogrnuo,     1427
pod muhurom ćordu pripasuje,     1428
kraj sebe ga taman posadio.     1429
Spored cara side na divanu,     1430
kavu pije, čibuk zapalio     1431
—tude bio za tri bila dana.     1432
Onda stade care besiditi,     1433
»Drago dite, beže od Varada,     1434
kojim ću te darom darovati?     1435
Ili voliš Bosnu ponositu     1436
brez promine za trijest godina?     1437
—ne ištem ti pare ni dinara—     1438
ili voliš Budim na Krajini     1439
—tebi Budim dok ti je kolina?«     1440
On ne htide Bosne pašaluka,     1441
niti htide Budim na Krajini,     1442
već zaiska i Surtuč i kulu,     1443
da s ne boji paše u Budimu.     1444
Car mu dade, ne hti reći riči.     1445
Pokloniv se beg caru zafali,     1446
išće izum da on ide dvoru,     1447
a car mu je besidio riči,     1448
»Hajde sine, u sto dobrih časa!     1449
Cara slušaj, ne boj se dušmana!     1450
Tvoj je babo bio carski lala,     1451
carski lala nad trijest vezira,     1452
a ti vezir nad svima vezirim.«     1453
Beg Ahmedbeg poklopi goluba,     1454
a ćehaja vranca od mejdana.     1455
Čudile se lale i veziri,     1456
a i carska butum tevabija,     1457
čudile se mlade Stambolije     1458
di mu care ne odsiče glave,     1459
već muhurli ćurkom zaogrnu     1460
i pod muh'rom ćordu pripasao     1461
koja triput na Ćabu hodila.     1462
Ode beže pravo ka Varadu,     1463
putujući svojoj kuli dođe,     1464
u Varadu pašu nahodio.     1465
Pram njim paša na noge skočio,     1466
obimam ga rukam zagrlio,     1467
pa niz obraz grozne suze liva.     1468
A beže mu riči govorio,     1469
»Dragi dajo, paša Fazlipaša,     1470
de, ne roni suza niz obraze     1471
—en' na misto sina Dautbega     1472
stek'o jesi sina Ahmedbega.     1473
Neće tebi pomanjkat kolino     1474
dok je tvoga bega Ahmedbega.«     1475
A kad čuo Fazlipaša stari,     1476
suze roni, grohotom se smije,     1477
»Šućur Bogu i na tvomu daru,     1478
kad ja opet tak'og stekoh sina     1479
i nevistu, koju sam prosio.«     1480
Davno bilo, sad se spominjalo.     1481

*

Return to Index of S.-C. Epic Texts

Return to MPC Documents